Zašto ostajemo u lošim vezama

Stojan Mišić

24. Novembar 2018.

Veliki broj ljudi nalazi se u partnerskim odnosima iz kojih ne znaju kako da izađu ili imaju osećaj da veza trenutno ne vodi nikuda. Najčešća misao u ovakvim situacijama jeste da se iz odnosa izađe, ali strah koji se javlja na pomisao da osoba ostavi ili bude ostavljena zadržava parove u vezi, iako ni jedan ni drugi partner više ne vidi nikakav smisao bivanja u odnosu.

Očigledno je da se u ovakvim odnosima nalazi nešto jače od ljubavi, stoga na sasvim prirodno pitanje „Zašto sam i dalje sa njim/njom?“ ide odgovor „Ne znam, to je jače od mene“. U ovom, po malo mističnom odgovoru nalazi se istina koju je neophodno ugledati i postaviti pitanje šta je ono što osoba ne vidi i čega nije svesna u odnosu sa partnerom. U vezama u kojima se ne vidi srećan kraj i gde se čini da je ljubav izašla kroz prozor, neophodno je sagledati celokupnu dinamiku procesa koji su partneri izgradili.
Problem kome treba posvetiti posebnu pažnju u partnerskim odnosima jesu nezavršeni poslovi(odnosi) sa prethodnim partnerima. Jednostavnije rečeno, sa velikom teškoćom se može ostvariti zdrav partnerski odnos ukoliko osoba ulazi u njega sa nezavršenim odnosima iz prošlosti.

Svaka osoba ima ličnu istoriju koja sadrži traumatične trenutke. Partneri koji su u prethodnim vezama ostavljeni ili teško povređeni, ulaze u novu vezu sa namerama da ona ni na koji način ne liči na prethodnu jer ne žele ponovo da budu povređeni. Kada ulaze u novu vezu, osobe se trude da te trenutke zaborave ili stave po strani kako ne bi uticala na sadašnji odnos koji grade.
Kada nakon određenog vremena, nova veza postane zrela, javljaju se prva razočarenja i promene. Način na koji će partneri reagovati u ovakvim situacijama je jedan od najvažnijih trenutaka za očuvanje dobrog odnosa.

Razočarenje je prirodan proces koji je praćen bolom i najčešće počinje u situacijama kada partner shvati da onaj drugi nije ono što je očekivao da će biti. Ova pozicija razočaranog partnera je nešto što je najčešće poznato već iz prethodne veze ali način na koji se partneri na nesvesnom nivou brane od osećaja razočarenja i „nedovoljno dobrog“ su različiti. Najčešći primeri u psihoterapijskoj praksi pokazuju da jedan od partnera, na prvi nagoveštaj razočarenja u partnera, polako počinje da se povlači iz veze. Tada se stvara utisak da je osoba samo fizički prisutna u odnosu i da drugi partner ne oseća bliskost sa njegove strane. Na ovaj način partner koji se povukao pokušava da se zaštiti od potencijalnog bola i osećaja koji je iskusio u prethodnoj vezi. Duboko u sebi, osoba ima potrebu da se povuče i na taj način da se zaštiti od neprijatnih osećanja. Za njega je najbolja opcija da se povuče i da „ne postoji“ u odnosu, jer ako nekog nema, onda ne može biti ni povređen.

Sa druge strane, drugi partner shvata da se osoba povlači i da je gubi, ali kako je i njemu ova situacija poznata, javlja se strah da partner ne ode od njega. On prilazi partneru sve bliže kako bi bio siguran da neće otići. Na ovaj način vrši pritisak na drugog partnera i stvara se začarani krug. Oba partnera se štite od osećaja bola koji donose iz prethodne veze, jedan tako što se povlači a drugi tako što prilazi bliže.

Ovakve situacije koje nekada mogu trajati i godinama stvaraju osećaj nezadovoljstva i isfrustriranosti. Zašto onda partneri ostaju u ovakvom odnosu iako su svesni da to ne vodi nikud? Kako je nesvesno pametnije od svesnog, ostajanje u takvom odnosu na nesvesnom nivou nam potvrđuje određene šeme iz nerazjašnjenog i nezavršenog procesa koji nosimo sa sobom iz prethodne veze. Ostajanjem u takvoj vezi partneri koji se emotivno povlače, kao i oni koji se približavaju i vrše pritisak, dobijaju nesvenu potvrdu da nisu u stanju da održe vezu ili da nisu dovoljno dobri za nekog. Na taj način nezavršeni posao iz prošlosti sprečava početak novog i zdravog procesa.

Kada partneri na kraju raskinu, jer jedna strana obično ne može više da izdrži, postavlja se pitanje: šta ostaje posle ljubavi? Većina partnera bi odgovorila da ostaju samo uspomene ali daleko je više od toga. Ostaje osećaj bola, ponovne razočaranosti, i potvrđuje se šema funkcionisanja iz prethodne veze a to je da osoba nije dovoljno dobra za nekog i da ne može ili ne zaslužuje da ima zdravu vezu.

Neophodno je da osoba uvaži bol koji joj je nanet u prethodnom odnosu i osvesti kako je to uticalo na nju. Na taj način bolna rana ima mogućnost da isceli i osoba je spremnija da uđe u novi odnos. Imperativ više neće biti potreba da se rana zaštiti, već da se partneri povežu, uživaju u svakom trenutku, dele iskustva i razvijaju se.

Kako je svaki partnerski odnos unikatan organizam koji kreiraju dve osobe, neophodno je naglasiti da su oba partnera učestvovala u stvaranju te situacije iz koje se čini da izlaz ne postoji. Partner može predložiti nešto, ili se ponašati na određeni način u vezi, ali je na drugoj strani da na to pristane i tim prihvatanjem odobri određeni vid ponašanja ili dinamike. Za svaki odnos je potrebno dvoje, jedna osoba da donese promenu a druga da je prihvati ili odbije. Odgovornost je obostrana.